 |
|
Senke Uobičajio je da svake večeri svrati u tu kafanu: posedi malo, popije piće i zatim ode kući na spavanje. Voleo je da sedi za stolom u pročelju gledajući kroz veliki prozor, pored ulaznih vrata, prolaznike. Posmatrao je njihov hod; zamišljao, na osnovu njega, čime se bave, kuda idu; a videći im lica, koja su često odudarala od hoda, smišljao šta bi im, pa priličilo. Ovog puta je njegov sto bio zauzet, te je seo naspram jednog od bočnih prozora koji gleda na šumu u blizini. Prijao mu je romor mnoštva glasova, čineći kafanu prisnom i omogućujući mu da se prepusti mislima. Gledao je drveće: poistovećivao ga sa ljudima; svakom pojedinačno dajući osobine prolaznika ili poznanika. Mogao je svakom licu da prida odgovarajući hod, pokrete, pa i navike. Pogledom je prelazio preko uskomešanih grana, tu i tamo uočavajući, pronićući u one karakteristične pokrete koje svako ima, a koji inače promaknu, obuhvatajući njime i senke što su milele po zemlji. Video ih je kako se, kao tamna obličja, sudaraju, mimoilaze i sjedinjuju. Stvarale su loptastu, maglenu masu koja se svakog trena rastače u bezbroj oblika, koji se, menjajući, opet u nju stapaju. Taman, kada se privikao na tu nestalnost, pogled je nailazio na postojanu i neprozirnu unutrašnjost. Zamirali su glasovi pored njega. Prenuo ga je konobar dodirom ruke po ramenu: "Gospodine, zatvaramo!" Trgnuo se, platio račun i, žurno obukavši kaput, krenuo. Na vratima, mahinalno se osvrnuvši, stresao se od neke neobjašnjive nelagodnosti. Putem ju je zaboravljao, zaokupljen slikom neispijenog pića i pitajući se: "Šta li sam uopšte video u toj mrlji na prozoru?" Bio je zagledan u nju onom neumoljivom usredsređenošću, kakvu iznuđuju samo sumnja i strah. |
|
 |
