 |
|
|
"Kako se uzme, prijatelju moj," govorio mu je neznanac. "Takav ožiljak može da bude samo đavolji beleg. Đavo njime označava svoju lovinu. Obeležje je i toga da si, ili možeš biti, u nečemu izuzetan. Kako mu se izjalovljavaš - ožiljak će te ružiti, a primičeš li mu se - krasiće ti lice." Gužva novopridošlih putnika u voz na sledećoj stanici kao i neznančev brz odlazak omeli su ga u razmišljanju o tim rečima. Kad god bi ulučio priliku pokušavao je da razjasni pojavu te bezazlene ogrebotine, ali bi ga uvek nešto odvratilo, te je, vremenom, lik visokog čoveka u crnom poistovećivao sa izjavom da svako nosi svoj krst: većina kako ume, zna i može, a retki, kao on, i kako hoće, kakvi su đavolu i najmiliji. Jednom je, susrevši se sa nekim poznanikom, pri pomenu njegove često izricane tvrdnje, rezignirano rekao:"Jedva da nešto od mojih htenja nije bilo samo poriv lišen smisla." Poginuo je, ubrzo posle tog susreta, na jednom od svojih retkih putovanja, ishitreno izlazeći iz voza još u pokretu i upirući prstom negde u gomilu. Stigao je da izusti:" Da, to je on! Jedino đavo zna da bude tako lep." Spremajući ga za ukop nikako nisu mogli da mu obriju dugu i zapuštenu bradu. |
|
 |
